Jovan Ziziulas, jedan od najeminentnijih savremenih pravoslavnih teologa i episkopa, se upokojio u Atini, u devedesetdrugoj godini života. Nadahnuo je nekoliko generacija pravoslavnih teologa, sveštenika i ”običnih” vernika, da na svež i kreativan način pristupe veri i Crkvi.

Ziziulasa sam prvi put slušao pre neke dve decenije, na jednoj konferenciji u Srbiji. Iako sam već bio upoznat sa njegovom teologijom, sećam se utiska koji je njegov govor ostavio na mene i mnoge moje prijatelje i kolege u to vreme. Poruka koju smo čuli iz njegovog izlaganja bila je poruka o slobodi, slobodi od ”(za)datosti” sveta i sopstvenog bića. Bila je to poruka o ”istinskom biću”, koje se formira u ”zajednici”, na temelju ”ljubavi”.

Ono što je ovu poruku učinilo posebno snažnom jeste shvatanje da to ima neke neposredne veze sa onim ko smo mi – u konkretnosti našeg postojanja ”od krvi i mesa”. To nije bilo nešto čisto apstraktno.

Ova teologija je zahtevala – da parafraziram Nikolaja Berđajeva – ”egzistencijalni eksperiment”. U toj teologiji se radi o životu, a u životu – o teologiji. Bila je to poruka da se teologija, ukoliko želi da ostane ozbiljna i verna sebi, ne može odvojiti od života, od našeg iskustva, te od liturgije koja rađa teologiju i gde se teologija proverava.

Takvom poimanju onoga što je bazični teološki/hrišćanski zadatak doprineo je i jedan drugi teolog prisutan na konferenciji – Atanasije Jevtić. Umeo je da ”prevede” često složene teološke pojmove na jezik neposrednog iskustva i jezik međuljudskih susreta.

Ziziulasova teologija je na mene ostavila snažan utisak i iz još jednog razloga. Video sam način da takav pristup teologiji povežem sa filosofijom mog ”duhovnog oca” – Nikolaja Berđajeva, i njegovim personalizmom. Ova dva mislioca su ostala formativni u mom sopstvenom teološkom razvoju. Čak i mnogo godina kasnije, nakon što sam njihova dela detaljno iščitao, i dalje mislim da su njihovi pristupi, iako različiti, na mnogo načina komplementarni.

Za širenje Ziziulasovog bogoslovlja u Srbiji zaslužni su pre svega Atanasije Jevtić i Ignatije Midić. Naročito je Midić zaslužan za inaugurisanje Ziziulasa kao ”zlatnog standarda” pravoslavne teologije, u vreme kada Ziziulasove ideje nisu bile veoma popularne u mnogim lokalnim pravoslavnim sredinama.

Obično je mnogo manje važno šta neko namerava, šta neko kaže ili radi, od toga kako se to što je nameravano, rečeno ili učinjeno, percipira i prihvata u nekom kontekstu. A recepcija Ziziulasove teologije bila je prilično paradoksalna.

S jedne strane, ona je primljena kao poruka emancipacije. Često je shvatana po onoj ”sve što nam treba je ljubav”. Ovo (neo-hipi) razumevanje Ziziulasove teologije ličnosti podrazumevalo je da se naše istinsko (lično) ”ja” rađa u (liturgijskoj) zajednici, da se rađamo iz slobode i ljubavi, čime se prevazilazi naše biološko (individualno) biće, kao i nužnost naših društveno-političkih (npr. klasnih i drugih) veza.

Nasuprot tome, zbog njegovog rada na pitanju uloge episkopa u evharistijskom sabranju te ikoničke dimenzije liturgije/crkve, njegova teologija je takođe inspirisala (neo)konzervativni pristup. Mnogi su Ziziulasovu teologiju shvatili kao afirmaciju stroge hijerarhijske organizacije Crkve, gde je episkop ”šef” sa praktično neograničenim autoritetom, kako tokom liturgije tako i van liturgijskog konteksta.

Kako to obično biva kod velikih mislilaca, mnogi manje talentovani tumači često stilizuju misao onih koje žele da afirmišu. Ziziulasova misao je tako često svođena na prazne fraze, tako da su mnogi od onih koji nisu upoznati sa njegovom teologijom razvili animozitet prema istoj pre nego što su pročitali ili čuli bilo šta što je Ziziulas napisao ili rekao.

Ali to nije Ziziulasova greška. Marks ne može biti odgovoran za tip marksizma koji su njegovi trećerazredni i (akademski) polupismeni epigoni proizveli u dvadesetom veku.

Ziziulas je često bio pogrešno shvatan i napadan od strane raznih fundamentalista, pošto je njegova teologija bila u suprotnosti sa pojednostavljenim etnički i nacionalno-orijentisanim teološko-ideološkim narativima. Njegova teologija je takođe osporavala ideju da je Crkva nešto što ima veze pre svega sa pravilima, moralom, apstraktnim dogmama ili institucionalnim procedurama.

Ziziulas je uspeo da razvije mnoge ranije ideje koje su dolazile iz raznovrsnih konteksta, oblikujući ih na nov, kreativan i koristan način (što je bio i izvor prigovora – da je ”unapređivao” svetootačku literaturu).

U velikoj meri zahvaljujući ranijim (pre svega ruskim) misliocima, razvio je ”eklisiologiju zajedničarenja”, gde identitet Crkve proizilazi iz liturgije, i gde (opšti) sabor ujedinjuje ”mnoge” (pomesne crkve). Kasnije je, izgleda, počeo da ojačava primat ”prvog” (grčkog patrijarha iz Istanbula) na račun nekih svojih ranijih teoloških postulata.

Njegov doprinos teologiji i ekumenskom dijalogu je ogroman, uprkos činjenici da su mnoge njegove ideje ostale nerazvijene ili nedovoljno razvijene. Zadatak je savremenih i budućih teologa da iste razviju, jer Ziziulasova teologija, po mom uverenju, ima dosta toga da ponudi.

Kritičko ispitivanje je uvek plodonosno, posebno kada je reč o konstruktivnoj kritici, sa namerom da se stvari unaprede. Ziziulas je zaslužio zahvalnost pravoslavnog (i ne samo pravoslavnog) sveta za svoj rad. Najvažnije njegove studije će ostati fundamentalne za razumevanje savremene pravoslavne teologije.