(Opaska uredništva: Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 4. avgusta 2023. godine u Prijedoru pomen postradalim Srbima u vojnoj akciji ”Oluja”. Na početku centralne ceremonije obeležavanja Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe u oružanoj akciji Oluja, koja se prvi put održala u Republici Srpskoj, u Prijedoru, posle pomena, Patrijarh je održao prigodnu besedu koji donosimo u cjelosti).

Sabrali smo se ovde da se pomolimo za našu braću i sestre iz Dalmacije, Like, Banije i Korduna kojima je u leto 1995. godine Prijedor bio prva stanica spasa tokom nebivalog po razmerama na evropskim prostorima nasilnog egzodusa našeg naroda. Neki su zastali i ostali ovde, neki su nastavili dalje, nadajući se da će nekog leta doći lepši dani. Ipak, za njih hiljadu osamsto devedeset i troje (1.893) nije bilo nade za lepše dane.

Danas smo ovde sabrani u molitvenom sećanju na prognane, na stradale, na nestale i njihove grobove neopojane.

Zbog toga vas, braćo i sestre, pre svega i jedino pozdravljam imenom Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, prvog stradalnika, prvog izbeglice i izgnanika, prvog mučenika, ali i onoga koji je svojim Vaskrsenjem, pobedom nad smrću, dao smisao svakom mučenju, svakom stradanju, pa i onom koje je snašlo naš narod strašnih avgustovskih dana 1995. godine.

I ovog leta prinosimo naše usrdne molitve za pokoj duša postradalih u proteklim ratovima. U julu sam bio u Bratuncu, gde smo uzneli molitve za stradale u Srednjem Podrinju i Birču.

Leto je vreme kada se sabornom molitvom sećamo i sveštenomučenika i mučenika eparhija Dabrobosanske, Gornjokarlovačke i Bihaćko-petrovačke. Leto je vreme sabornog sećanja na stradanje u Prebilovcima, kada je u hercegovačkim jamama letnji žamor nestao u jednom danu.

Leto je vreme koje nas sabira i danas, u Eparhiji banjalučkoj, podno Kozare, gore stradanja. I ovde je u leto 1941. strahovita tama progutala letnji žamor. Ilindan avgusta 1941. godine u Prijedoru – Ljubiji upisan je u molitveni diptih svetih mučenika. Cela Kozara je mučenica.

Braćo i sestre, niko nema ekskluzivno, elitno i izuzetno pravo na ljubav prema svojoj kući, svojim roditeljima, braći, sestrama i svome narodu na negovanje jedinstva. Niko nema ekskluzivno, elitno i izuzetno pravo na bol, na tugu, na oplakivanje svojih žrtava, na sećanje na njih i na molitvu za njih.

Neki su se, ipak, odvažili da mere bol i određuju koju majku može da boli gubitak deteta, a koju ne može (da boli), da kažu da neki bol nije bol. Mi znamo da bol zbog izgubljenog deteta, srodnika, oseća svaka majka, svaki čovek, bez obzira na to kom narodu pripada i kako se Bogu moli.

Bol nema naciju ni veru. Bol svake majke, pa i naše, srpske majke, jeste bol majke. Dakle, bol je bol, ma čiji bio.

Danas smo se sabrali ne samo zbog toga što i mi imamo pravo na svoj bol i na sećanje na svoje bližnje nevino postradale, nego pre svega zbog toga što imamo potrebu da se pomolimo Bogu za spasenje njihovih duša.

Činjenica da se molimo za svoje postradale ne znači da se ne sećamo bola i žrtava drugih. Naprotiv, moleći se za svoju nevino postradalu braću i sestre, pravoslavne Srbe, znamo i za bol majki iz bošnjačkog i hrvatskog naroda i poštujemo i njihove žrtve.

Molimo se da Bog da utehu svima, i nama i drugima. Kao pravoslavni hrišćani paradoksalno, a neko će reći i glupo, pozvani smo da tako postupamo, čak i onda kada neki previđaju i ignorišu naš bol i naše žrtve.

Sabrali smo se da se molimo i za mir u nama i među nama, ali, koliko do nas stoji, i za mir među svim ljudima i narodima na koje nas je Bog uputio da delimo isti životni prostor. Mi znamo dobro da je preduslov svakog mira mir sa Bogom i da nema mira bez mira Božjeg u nama, bez života po zapovestima Božjim, bez molitve Bogu.

Naša Liturgija, kao molitva Crkve, počinje rečima: ”U miru Gospodu se pomolimo… Za višnji mir i spasenje svega sveta Gospodu se pomolimo”. Bezbroj puta u toku Liturgije govorimo ”Mir ti”, ”Mir vam”, ”Mir svima”. Konačno, Liturgiju završavamo rečima ”U miru iziđimo”.

Dakle, braćo i sestre, mir je najviša vrednost, uslov bez kojeg nemamo istinskog ljudskog dostojanstva. Mir sa Bogom, mir sa sobom, mir sa drugim ljudima, mir sa prirodom – to je ono zbog čega je Bog stvorio čoveka i svet.

Stoga i sa ovoga mesta apelujem na sve, ali pre svega pozivam verske lidere da učinimo sve da se čuva i izgrađuje mir među ljudima i narodima.

Za početak da osećajući bol i rane jedni drugih učinimo sve da se elitizam i ekskluzivnost u bolu demontira, jer samo istovremeno vidanje svoga bola i prepoznavanje tuđeg bola može biti temelj i garant mirnije budućnosti. Budimo elitni u vrlini, u dobru, u milosrđu, u izmirenju i međusobnom poštovanju.

Jednom rečju, budimo ljudi, kako je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle. Ostavimo našoj deci mir, jer mir nije samo odsustvo rata, mir treba da je svakodnevica u kojoj imamo obzira jedni prema drugima, ne iz straha od Božje kazne, nego iz ljubavi i poverenja prema Bogu, zarad boljeg sutra, zarad potomaka koji treba, pored prirode, da krase ova naša podneblja koja nam je Gospod nesebično dao!

Neka Bog prosti duše stradalih u vojnoj operaciji ”Oluja”, nevinih braće i sestara naših, a svima nama i čitavom svetu neka da mir svoj. Amin!