Njegova Svetost patrijarh srpski Porfirije je, na centralnoj svetosavskoj akademiji pod nazivom Blago Svetog Save, održanoj na Savindan, 27. januara, u beogradskoj Kombank dvorani, održao besjedu, čiji tekst integralno prenosimo.
Sveti Sava je rekao: ”Čeda moja bogoljubljena, mi koji smo primili od Gospoda besmrtnu veru, toliki dar – da ne umremo nikada, (…) dužni smo da tvorimo svagda besmrtna dela u Hristu.”
Ovo nam je, kao bescen blago, na Velikom crkveno-narodnom Saboru u Žiči, ostavio u amanet naš Sveti otac Sava, znajući da će nebo i zemlja proći, a da istina i ispunjenje vere ostaje u vekove. Nepogrešivo uveren da je čoveku moguće nešto trajno ostvariti samo verom, Svetitelj je, kao jevanđelski mudri čovek, koji svoju kuću zida na Steni, a ne na pesku (Mt 7, 24-25), najpre utvrdio Crkvu u svom narodu kao živo ognjište vere. Otud je ovo duhovno neimarstvo Svetog Save po lepoti i vrednosti uzvišenije i lepše od svakog drugog graditeljstva, jer je Svetitelj, poput apostola, oblikovao srca svog naroda ovom spasonosnom verom koja i ”gore pomera”. A na takvoj veri je gradio unutar svoga naroda, ali i mostove ka drugima.
Kroz istoriju čovečanstva, carstva su dolazila i prolazila, zavojevači nadirali i netragom nestajali, ali samo je Svetosavska Crkva Hristova za sve to vreme dostojanstveno i odvažno svedočila svoje neodstupno sledovanje nepotkupljivim idealima Neba, ostajući pritom na svim ovozemaljskim golgotama uz rod Nemanjin i Savin, neumorno ga tešeći i krepeći da izdrži i sačeka zoru sopstvenog vaskrsenja.
I kako onda razumeti vreme u kojem danas živimo i kako prevazići iskušenja kojima je naše pokolenje izloženo? Svakodnevno smo zapljuskivani informacijama o tome da je čitavo čovečanstvo preplavljeno raznim i dubokim krizama u svim sferama života. Svedoci smo nerazumevanja, podela i polarizacija na svim nivoima međuljudskih odnosa: u porodici, u braku, unutar radnih kolektiva i tako dalje i tako redom sve do velikih svetskih globalnih podela. Sve ove podele su refleksije naših unutrašnjih raspolućenosti između onog što jesmo i onog što neprirodno i uzaludno pokušavamo da budemo. U naše doba, nevolje dodatno produbljuje globalna zdravstvena pošast koja je čitavo čovečanstvo sunovratila u ambis neizvesnosti, još dublje otuđenosti i straha.
U čovekovim unutrašnjim prostranstvima, koja nisu ispunjena verom, rastu nedoumice, uvećavaju se strahovi, bujaju slabosti. Tako život u zajednici postaje košmar. Zbog toga, čovek bez autentičnog iskustva ove Savine vere lako bi došao do jezivog zaključka: ništa nema smisla ili drugi, moj bližnji, jeste moja pretnja, moja pretnja, moj pakao.
U vremenu devalvacije neprolaznih, autentičnih vrednosti, čoveku je vera potrebnija nego ikada. Vera u to da smo mi čeda Neba, a ne samo porod zemljin; da se svako od ljudi s razlogom obreo na ovom usputnom boravištu koje nazivamo zemljom. U takvom rezonovanju čovek useljava u svoje srce veru da za njega, njegovog bližnjeg i svakog čoveka postoji plan, promisao i duboki smisao. U potrošačkom i vremenu narcisoidnosti, kada je sve dominantno usmereno ka zaboravu Hrista kao Hleba života, potrebno je opominjati se Gospodnjih reči: ”Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih” (Mt 4, 4). To je Savina vera. To je Savin sistem vrednosti.
Svetitelj nas podseća da se staramo o svojim bližnjima jer su nam Bogom dati da se ne bismo izgubili u samoći ili utopili u smrtonosnom moru egoizma. Savina vera isceljuje dušu, jača volju, pruža hrabrost i snagu da srcem zagrlimo bližnje i nikad da ne upiremo prstom tražeći u njima ”krivce”; da u odnosu sa našim komšijama, ma kojoj veri i narodu pripadali negujemo iskreno prijateljstvo koje neće moći da ugroze ispadi pojedinaca bilo koje strane, da batina i pesnica ni po koju cenu ne izražavaju međuljudske odnose u našoj sredini, da razumemo da smo svi jedni drugima potrebni.
Zato je naš kategorički imperativ, molba i blagoslov: Bližnji je moj raj! Naš istinski bližnji je najpre Bog, i svaki drugi čovek kao živa ikona Njegova. Iskustvo vere u Hrista, svetosavske vere, neutrališe podele, razdore, isključivosti koje su posebna pošast savremenog doba i koje ne mimoilaze ni naše narodno biće. Iskustvo vere izgrađuje poverenje kao pravi autentični stvaralački prostor.
Veliki apostol naroda Pavle, na koga se po svemu ugledao i ravnoapostolni Svetitelj i otac naš Sava, poučava hrišćane: ”Verom hodimo, a ne gledanjem” (2 Kor 5, 7). Zato, duhovna deco, gledajte verom u Hrista, verom hodite, čeda Svetog Save! Verom, koja premešta i gore, a kamoli privremene prepreke; verom, koja neravnine i staze života poravnava; verom, koja žalosti i nevolje u radosti i večne pobede premeće.
Vera je izvor svakoga blaga Svetoga Save. Srećan i blagosloven današnji praznik svima i posebno srećna i blagoslovena školska slava – Sveti Sava. (SPC.rs / Mitropolija zagrebačko-ljubljanska).
