Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao 5. oktobra 2025. godine svečanim činom velikog osvećenja hrama Svete braće Kirila i Metodija u Mariboru, a zatim i svetom Liturgijom u novoosvećenom Domu Božjem.

U toržestvenom bogosluženju, zajedno sa mnogobrojnim vernim narodom Maribora i okoline, Svetejšem Patrijarhu su sasluživali visokopreosvećena i preosvećena gospoda arhijereji: timočki Ilarion, niški Arsenije, pakrački i slavonski Jovan, bihaćko-petrovački Sergije i buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator zagrebačko-ljubljanski Kirilo.

Na početku besede, održane posle čitanja jevanđeljske perikope, Svetejši Patrijarh je izrazio radost zbog osvećenja novog mariborskog hrama i ponovio pred nekoliko stotina blagočestivih duša pouku o ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjima i svakom čoveku:

– Evo nas u velikoj blagodati i velikoj radosti, jer osvetismo ovaj dom molitve, dom sabiranja onih koji veruju u reč Hristovu, dom u kojem se susrećemo sa Njim, Jednim Bogom i Spasiteljem našim, ali susrećemo se i međusobno. Osvetismo dom u kojem se učimo veri i reči Hristovoj, učeći da reč Hristova bude početak i kraj, temelj i izvor našeg života. U ovom hramu učimo se zapovestima Božjim i odlučujemo da zapovesti Božje oblikuju naš život, da istina Božja bude naša istina, a ona glasi: Bog je stvorio svet i nas ljude da svi međusobno budemo braća i da nam ljubav bude smisao života.

– Ta i takva ljubav na koju smo pozvani i za koju se odlučujemo da njom živimo nema neprijatelje! Čak i kad postoje neki koji nam se protive i suprotstavljaju, koji nas, može biti, vide svojim neprijateljima, mi zato što volimo Hrista i što znamo da nas On voli, volimo i njih, jer su i oni pozvani da dođu u poznanje istine, tj. Njega, Gospoda našeg, kao svog Spasitelja – reči su očinske pouke Svetejšeg Patrijarha g. Porfirija.

Naglasivši da je za hrišćane jedini istinski i pravi zakon – zakon Hristov, zakon istine, pravde i ljubavi, koji treba da bude merilo i pravilo kroz koje i sva ostala ljudska pravila i zakone proveravamo, Patrijarh Porfirije je protumačio na svetoj Liturgiji pročitanu priču iz Jevanđelja po Mateju u kojoj Gospod odlazi da blagovesti spasenje i drugim narodima u krajevima Tirskim i Sidonskim, severno od Palestine, od prostora u kojem je živeo izabrani narod:

– Štaviše, Gospod tamo stupa u kontakt sa ženom koja pripada narodu koji je izvan izabranog naroda i veri koja je pogrešna. Stupa sa njom u kontakt tako što joj dozvoljava da Mu se obrati i zatraži pomoć od Njega. I naravno, to biva sablazan za sve. Međutim, sam Gospod postupa grubo prema njoj i kada ona traži pomoć, kada traži da joj bude isceljenja kćer, Gospod veli: Ne bacaju se biseri pred svinje, tj. podseća na uverenje izabranog naroda da reč Božja nije upućena onima koji imaju pogrešnu veru. Postupa Gospod veoma brutalno i grubo, pokazujući – što će se videti i na kraju same priče – da nije On taj koji nema milosrđe i ljubav prema ženi Hananejki, nego pokazuje kako bi postupili oni koji formalno slušaju i drže reč Božju, kako bismo možda i mi postupili onda kada mislimo da smo samo mi izabrani, da smo superiorni, da je dovoljno to što smo kršteni u ime Oca i Sina i Svetog Duha, što smo hrišćani, što smo pravoslavni hrišćani i što pripadamo narodu za koji mislimo da je najbolji na svetu.

O čudesnoj veri žene Hananejke i njenom beskrajno čvrstom poverenju u Hrista, Svetejši Patrijarh je svedočio nadahnutim i potresnim rečima:

– Kada Mu pristupa žena Hananejka, Gospod postupa onako kako bi smo mi postupili, onako kako postupa ogromna većina izabranog naroda u Njegovo vreme, ali i sada bi mnogi od nas onome koji je drugi i drugačiji rekli: Idi od mene! Nisi dostojan da razgovaram s tobom! Vidim te kao nekoga ko živi na nivou životinja! Međutim, iako nalazi na prepreku, ova žena ne odustaje, pokazuje da ima veru i poverenje u ljubav Božju. Uporna je. Njena vera se pretvara u molbu, u molitvu, u podvig. U molitvi koja izvire iz njene vere, koja je zapravo nepokolebivo poverenje u  Hrista, formira prostor u svojoj duši za delovanje blagodati Božje i Gospod spušta svoj blagoslov i svoju blagodat i u susretu blagodati, ljubavi Božje i blagoslova Božjeg i vere koja je pretvorena u molitvu – rezultat je uvek čudo. Biva ono što biti ne može! Zbog nepokolebive, istrajne vere, molitve i suza pokajanja, Gospod odgovara na potrebu žene Hananejke i čini čudo, isceljuje njenu kćer govoreći da takvu veru nije video ni u izabranom narodu, ali i podsećajući i nju i svakog od nas da će biti po veri njenoj. Neka ti bude po veri Tvojoj!

– Gospod ne gleda na spolljašnje parametre i kategorije, ne gleda na to ko je iz kog naroda, ponekad ne gleda čak i na to kako i na koji način neko izgovara reči molitve i ispoljava svoju veru, nego gleda dušu i srce, gleda da li je čista ikona i obraz Njegov u našoj duši, gleda na naše raspoloženje i spremnost da sami sebe, jedni druge i čitav svoj život predamo Njemu, Jednom Gospodu i Spasitelju našem – naglasio je Svetejši Patrijarh i zaključio:

– Stoga, osvećujući i osvetivši ovaj hram, treba da znamo da je hram mesto sabiranja u kome se služi sveta Liturgija koja je Carstvo nebesko među nama i da se učestvujući u njoj mi osnažujemo kroz sjedinjenje sa Gospodom našim i osposobljujemo da On živi u nama, da Njegov zakon, pravila Njegovog života i Njegova reč budu ono čime mislimo, govorimo i postupamo. (SPC / Mitropolija Zagrebačko-ljubljanska / D. P.)