Poruka mira i jedinstva, dobre volje među pripadnicima različitih naroda i vera, ali i političkih orijentacija i partija, danas je podjednako potrebna u svetu kao i u našoj sredini. Crkva tu svoju službu jedinstva, prevazilaženja podela, pozivanja na ljubav i razumevanje, sveštenosluženje Jevanđelja mira u svetu koji u zlu leži, vrši i vršiće bez obzira na sve optužbe, osude, nerazumevanje i napade koje zbog toga trpi, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.

Vaša Svetosti, gotovo dve godine vodi se krvavi rat u Ukrajini između pravoslavnih Rusa i pravoslavnih Ukrajinaca. Na Bliskom istoku ratuju Jevreji i Palestinci. Čovečanstvo je ponovo na ivici globalnog rata. Svet je na vrhuncu tehnološkog napretka, a njime se, umesto ideja zajedništva i ljubavi, proliva krv. Da li su se ljudi, ma koje vere bili, odrekli Boga?

Pretpostavka svakog rata je zaborav Boga, odricanje od Boga, što uvek kao posledicu ima i gubljenje dobre volje u međuljudskim odnosima i prelazak na neka druga, mračna i krvava sredstva komunikacije. Drevni hrišćanski svetitelji, najbolji poznavaoci dubina ljudske duše, lično su doživeli i nama ostavili za pouku učenje o tome da je svaki čovek, onim lošijim delom sebe, sklon da što svesno i namerno što nesvesno, zaboravlja Boga, da ga potiskuje iz svog života, da bi u tom prividnom prostoru slobode mogao da radi ono što mu se prohte. Protiv toga se svako od nas bori u svom sopstvenom životu, ili barem treba da se bori, a Crkva je tu da nas na to podseća u društvu, u zajednici. Danas se, na žalost, tom ličnom impulsu bogozaborava pridružuju i široki društveni pokreti koji svesno i aktivno rade na potiskivanju Boga ne samo iz javne sfere nego i iz života svakog pojedinca. Rezultate tog potiskivanja, sa brigom i žaljenjem, ne gledamo samo u ratovima koji potresaju svet nego i u tragedijama koje su prethodne godine pogodile našu zemlju, našu omladinu, našu decu. Nadu nam pruža činjenica da ma koliko mi nastojali da zaboravimo Boga On, dugotrpeljivi, nikada ne zaboravlja nas i nikada nas neće odbaciti. Bog je uvek na našoj strani.

Srpski narod je pod velikim pritiskom na Kosovu i Metohiji, a zajedno sa njim i naša Crkva na Kosovu i Metohiji, što je konstatovano i u izveštajima generalnog sekretara UN. Šta Vas najviše zabrinjava kada je reč o misiji i životu SPC u južnoj srpskoj pokrajini?

Prvo me brine srpska nesloga, spremnost ljudi da, sami za sebe ili kao članovi različitih organizacija, radi sopstvenog interesa jednostavno i hladno zaborave na Kosovo i Metohiju, na naše svetinje, i isto tako zaborave na ljude, na pravoslavne Srbe koji žive pod pritiskom i u getu, ostave ih na milost i nemilosti drugih. Brine me i to što određeni krugovi i samozvani odgovorni pojedinci, pokušavajući da to pravdaju patriotskom brigom i samo njima svojstvenim društvenim aktivizmom, radi očuvanja Kosova i Metohije napadaju Crkvu koja je, ne samo istorijski nego i aktuelni i nepokolebivi branič Kosova i Metohije. Njihove kritike bi bile dobrodošle kada bi ih motivisala istinska briga za Kosovo i Metohiju i odgovorna ljubav prema svojoj Crkvi. Brine me i to što pojedini predstavnici zapadnih država, pogotovu evropskih  država,  prenebregavaju apsolutno mirotvoračku ulogu Crkve, pre svega na  Kosovu i Metohiji, ali i na čitavom području bivše Jugoslavije  i bez ikakvog  osnova optužuju Crkvu da destabilizuje  situaciju i stvara napetosti među etničkim grupama na zapadnom Balkanu kako bi raspirila sukobe i podelila zajednice, kako se, potpuno suprotno  istini, pominje  u jednoj od rezolucija Evrpskog parlamenta.

Sve me to ozbiljno brine, ali me kuraže naš narod, naše sveštenstvo i monaštvo, njihova vera i njihova hrabrost. To su svi oni kojima  je istinski stalo do Kosova  i Metohije, kojima je zaista stalo do Otadžbine Srbije, do pravoslavnog srpskog naroda, i koji se za to bore verom i molitvom, trpljenjem i hrabrošću, jedinim svakog poštovanja vrednim ”na strašnom mestu postojanjem”.

Postoje različiti vidovi pokušaja da se preotmu srpske svetinje na KiM: od promovisanja lažne istorije zvaničnika i institucija privremenih prištinskih organa, izjava stranih ambasadora da je reč o kosovskim svetinjama, do nasilnih upada u srpske crkve. Na koji način SPC čuva i brani svoj duhovni i istorijski identitet na KiM i koliko je zakonski zaštićena od takvih nasrtaja?

Zakoni su na tom delu naše zemlje, makar za naš narod, mrtvo slovo na papiru. To nas sve duboko obespokojava, a treba da obespokajava i svakog dobronamernog čoveka u svetu. Jer kada se na jednom prostoru, od strane većine relevantnih faktora koji trenutno upravljaju njime, samo prividno i nominalno poštuju pravne norme i sprovodi objektivna politika, a u stvari se forsira interes jedne etničke zajednice u odnosu na drugu, to čini opasan presedan i predstavlja uvod u razaranje osnovinh principa civilizovanog društva koje će se potom i bez mnogo muke preliti i na druge krajeve sveta. Primer dečanske zemlje je najpoznatiji, a ima sijaset drugih.

Duhovni i istorijski, pravoslavni, identitet našeg svetosavskog i svetolazarevskog srpskog naroda, brani se i gradi uvek i na prvom mestu životom po Jevanđelju, vernošću Bogu, a ne praznim i prigodnim pričama. Ukoliko se nikada ne molimo za Kosovo, nikada ne postimo za Kosovo, nikada ne hodočastimo na Kosovo, nikada ne pomažemo narodne kuhinje na Kosovu, onda naš identitet, svetosavski etos, prestaje da postoji. Sve velike priče o Dečanima ostaju prazne ako se onaj koji o Dečanima priča ne moli Svetom Kralju Stefanu Dečanskom za Dečane i za Kosovo. Jer se Dečani neće sačuvati podkastima Jutjuba nego molitvama i moljenjima i svakim drugim delanjem prožetim istinom i pravdom. Kako da svetu pokažemo kome pripadaju naše svetinje ukoliko one prethodno, u našim srcima i dubinama duše, ne pripadaju nama samima? A kako da nam pripadnu ako ih ne usvojimo i usvajamo na duhovan, molitven način? Ono što smo duhovno usvojili niko i nikada ne može da osvoji, ma koliku i ma kakvu silu imao.

Pored toga svi koliko nas ima, sa svog mesta i po svom pozivu i talentu, treba da radimo na svedočenju istine o srpskom Kosovu i Metohiji. Pomažući toj istini na sve dozvoljene i hrišćanima prilične načine, da dopre do svakog, makar trenutno  zatvorenog uha i srca.

Crkva, valja i to reći, deli sudbinu svoga naroda, naroda koji je konstituiše i koji u njoj živi. Ona istovremeno, a pogotovo u ove božićne dane mira, uznosi svoje molitve Bogomladencu Hristu da mir i dobro zavladaju ne samo u našem narodu nego u svim narodima, pogotovo među onim narodima sa kojima delimo ovo teško vreme i naseljavamo ovaj trusni prostor. U tom broju, posebno se molimo za mir sa albanskim narodom. Znamo da je mir neostvariv u jednom narodu ukoliko on ne zavlada i među narodima. Svi smo mi kao ljudi potrebni jedni drugima, upućeni jedni na druge i pozvani da budemo blagovesnici mira bez obzira na to koliko nas destruktivne političke sile i istorijske datosti usmeravaju jedne protiv drugih i uprkos svemu tome. Neko će za ove reči reći da su one nemoguće, da su samo lepe želje ili pobožna razmišljanja. Ljudima, ostavljenim samima sebi, možda i jesu. Sa Bogom stvari stoje drugačije.

Izvesno je da nas čeka još teža godina i još više izazova, na koje već utiču postojeći ratni sukobi, a postoji opasnost da se oni i prošire. Kakvu poruku šalje Srpska Pravoslavna Crkva našem pravoslavnom narodu i svim našim građanima, kao i svetu, na Pravoslavni Božić?

Pre nego što odgovorim na vaše pitanje želim da podvučem istinu da Crkva i narod nisu dve stvarnosti, dva razdvojena entiteta koji uzajamno opšte porukama, poslanicama pa čak i intervjuima crkvenih velikodostojnika. Uvek sa tugom slušam kada se na medijima govori kako SPC i vernici proslavljaju tog i tog Svetitelja… To je izraz dubokog nerazumevanja prirode Crkve i neznanja osnovne istine da su Crkva i verni narod jedno te isto: jedno Telo, jedna porodica, jedna vera, jedna praksa, jedan identitet. Naravno, uz sve bogatstvo razlika koju tu veliku duhovnu porodicu krase i obogaćuju. Imajući to u vidu mogu da kažem da naša Crkva sebi i svom narodu, kao i svakom zainteresovanom ljudskom biću na zemljskom šaru ovoga Božića šalje onu jednu istu i jedinstvenu, večno važeću i neprolaznu poruku: da je pretpostavka mira i dobre volje među ljudima živa i aktivna, lična i duboka vera u Boga. Slavljenje Boga i ljubav prema čoveku idu ruku pod ruku. Bez prvog je ljubav prema čoveku kratkotrajna i krhka; bez drugog je vera lažna i prazna.

Poruka mira i jedinstva, dobre volje među pripadnicima različitih naroda i vera, ali i političkih orijentacija i partija danas je podjednako potrebna u svetu kao i u našoj sredini. Crkva tu svoju službu jedinstva, prevazilaženja podela, pozivanja na ljubav i razumevanje, sveštenosluženje Jevanđelja mira u svetu koji u zlu leži, vrši i vršiće bez obzira na sve optužbe, osude, nerazumevanje i napade koje zbog toga trpi.

SPC je izložena različitim vrstama napada i negativnih komentara od jednog broja elektronskih i štampanih medija kao i od aktivnih, neko bi mogao reći organizovanih, komentatora na društvenim mrežama. Šta, po Vašem mišljenju, najviše generiše ovakve komentare i ko ih najčešće upućuje?

Politička suština većine napada, kako sa leve tako i sa desne strane političkog spektra, počiva u činjenici da Crkva odbija da uzme aktivnog učešća u partijskoj borbi, da se opredeli za ovu ili za onu stranu, za jednu ili drugu stranku. Mi, na žalost, gledamo kako se ponekad episkopi i sveštenici upliću u politiku u užem smislu te reči, odnosno u političku utakmicu stranaka, što nekima, koji ne razumeju ne samo mesto i ulogu Crkve u društvu nego samu suštinu njene misije u svetu, izgleda smisleno pa čak i hvale vredno. Polazeći od činjenice da su se takvi, različitim razlozima motivisani, primeri dešavali u daljoj ili bližoj prošlosti, pojedini ljudi, neki bez zadnjih misli a drugi, bojim se iz ličnih interesa, imaju i šire utisak da je aktivni politički, pa i partijski, angažman sveštenoslužitelja Crkve, ne samo nešto što se od njih očekuje, nego su na isti i obavezni.

Takvo je mišljenje pogrešno a takva očekivanja bespredmetna i jevanđelski neutemeljena. Crkva insistira na tome da odbija da se aktivno uključi u političku borbu i krene da zastupa partijske i političke interese jednog dela svog naroda protiv drugog dela svog naroda iz više podjednako važnih razloga. Prvi je taj da su partije, kako im i ime govori, deo celine, a Crkva predstavlja sabor, celinu objedinjenog naroda Božijeg. Ona postoji da bi obuhvatala i sabrala sve delove u jednu zajednicu vernih. Pri tome Crkva ne gubi iz vida činjenicu da njeni članovi koji su zainteresovani za politički život pripadaju različitim partijama. Upravo zbog toga je bavljenje, grublje ali tačnije rečeno – uplitanje episkopa i sveštenika, koji treba da budu duhovni oci i pastiri svima a ne nekima, u partijsku političku borbu ne samo neispravno, nego i pogrešno, i takvo ponašanje predstavlja greh svoje vrste. Ova istina postaje još jasnija kada uzmemo u obzir fenomen da su stranke nepostojane, fluidne, da menjaju svoje formate, da se jedna deli u više, a više stapaju u jednu, i još sami pripadnici stranaka iz jedne prelaze u drugu, te tako oni koji su do juče bili protivnici prelaze na istu stranu, i obrnuto. Naprosto, principi stranaka, iako legitimni i za tu sferu života razumljivi, jesu relativni, promenljivi, pripadaju trenutku, dok je Crkva večna, samim tim uvek ista i nepromenljiva. Zbog toga partijski angažman, bilo kakva vrsta direktnog ili indirektnog podržavanja bilo koje političke opcije zapravo je, narodnim jezikom rečeno, napuštanje sopstvene njive i bavljenje tuđim poslom.

U tome se otkriva i drugi razlog nepomirljivosti partijskog političkog angažmana sveštenoslužitelja oltara Hristovog i suštine i uloge Crkve u istoriji. Njena uloga je da daje smisao čovekovom postojanju, i s ove i s one strane groba; da nudi spasenje i večni život bez obzira na istorijske i političke okolnosti datog trenutka. Tu pravila ovog sveta ne važe. Suštinski zadatak episkopa i sveštenika je da po svaku cenu svedoče ovu svetu istinu, a ne da javnim opredeljivanjem za jednu ili drugu stranu marginalizuju svoje poslanje unoseći podozrenja i razdor među vernike. Crkva je tu da objedinjuje a ne da deli, da leči podele a ne da ih produbljuje, da sprečava a ne da pojačava svaku, pa i političku mržnju i netrpljivost. To istovremeno ne znači da se Crkva ni bavi politikom u izvornom smislu, politikom kao načinom života, brigom za opšte dobro zajednice. Bavi se i te kako i obavezna je da se bavi prosvetom, kulturom, vrednostima koje su obilikovale i oblikuju identitet srpskog naroda. Ali i unapređenjem kvaliteta svakodnevnog života, makar kod kategorija koje su ugrožene. Trudimo se da pomognemo narodu na Kosovu i Metohiji, porodicama sa više dece, onima bez stalnih prihoda… Znam dobro da nedovoljno činimo, ali nastojimo da činimo sistematski, da bi svakog dana podelili više obroka, stipendirali više studenata i učenika…

Razni samozvanci, ali i pojedini političari u Crnoj Gori, Hrvatskoj, a nedavno i na Kosovu i Metohiji, govore ili rade na namerama da osnivaju i deluju kroz nekakve svoje pravoslavne crkve, koje se predstavljaju kao nekakve državne crkve, ne krijući namere da otimaju hramove SPC u tim državama. Koliko su ove pojave opasne, iako se još uvek radi o ljudima koji uživaju marginalnu podršku?

Pojave koje ste opisali su sve samo ne naivne i pojavljuju se, u većoj ili manjoj meri razvijene i organizovane, u svim navedenim sredinama. Njih objedinjuje nekoliko činjenica. Ni jedna od tih organizacija nema nikakve veze ne samo sa SPC nego ni sa Pravoslavnom Crkvom u svetu. One su sve nelegalne i nelegitimne, samozvane i lažne. Razlozi koji su doveli ili će dovesti do njihovog osnivanja su, takođe, jasni i očigledni. Želja da se duhovno naudi i identitetski našteti srpskom narodu, olakša i omogući otimanje imovine SPC i razgradi nacionalno jedinstvo srpskog naroda su prve među njima. Ono što nas teši, iako ne umanjuje budnost sa kojom posmtaramo navedene fenomene, je činjenica da su takvi pokušaji postojali i u prošlosti i da su svi, od prvog do poslednjeg zajedno sa njihovim organizatorima i nosiocima, neslavno završili.

Aktivno ste podržali zalaganje velike grupe stručnjaka i najviših institucija koje se bave srpskim jezikom da se ne dozvoli ozakonjenje rodno senzitivnog jezika, ukazujući da takva zakonska rešenja utiču i na percepciju stvarnosti i tradicionalnih odnosa, osim što predstavljaju nasilje nad srpskim jezikom. Da li ste, u međuvremenu, dobili neki odgovor državnih institucija u vezi sa Vašim pozivima?

Na žalost nisam dobio nikakav odgovor. U svakom pojavnom obliku problem Zakona za  koji se interesujete je fundamentalan. Za početak, sa državno-pravne strane, Zakon je protivustavan. To je ocena mnogih  pravnika,  eksperata koje smo konsultovali, ali što je najvažnije to je ocena  Sekretarijata  za zakonodavstvo Republike Srbije. Ako narodni poslanici glasaju i, svesno ili nesvesno, izglasaju protivustavan Zakon jednom, ko  garantuje da neće to uraditi još koji put. Pitanje rodno senzitivnog jezika, kako je definisano u Zakonu je  ekstremno nasilna i najradikalnija reforma srpskog  jezika od Vuka, do danas. Pravi jezički masakr, nazvan dženderizacija srpskoj jezika. To je nezabeležena diskriminacija ogromne većine građana; čitave naše nacionalne zajednice u Srbiji.

Na žalost to nije  jedini, a čini mi se ni najveći problem sa tim protivustavnim Zakonom. Predviđeno je da to bude krovni, sveobuhvatni zakon, platforma za implementaciju tzv. Istambulske deklaracije, tako da će, zakonski biti afirmisana mogućnost da  npr. adolescenti menjuju pol, hormnima ili hirurški. Zakonom  se uvodi obaveza da u svim oblastima i zanimanjima, bez obzira na specifičnosti, težinu i slično, radi jednak broj muškaraca i žena. Uz to silna birokratija od preduzeća do svake ustanove  treba da prati i kažnjava svako odstupanje  od primene. Naravno da žene i njihova prava, od ovog Zakona, neće imati nikakvu korist.

Ne želim, pogotovo u ovo praznično vreme, da već postojećoj globalnoj atmosferi strepnje i zabrinutosti pridodajem nove teške boje, ali ovde se ne radi o utiscima, nego o načinu postojanja, o životu, o veri u Hrista, mojoj ličnoj, i o veri  čitavog naroda, čitave Crkve, tako da nemam pravo da ne podignem glas upozorenja, onoliko koliko bude potrebno. Crkva neće izdati samu sebe.

Upozoravali ste i na tretman veronauke u obrazovnom sistemu i degradaciju ovog predmeta, pozivajući, zajedno za predstavnicima ostalih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, da se samo vrate prvobitna rešenja koja su uvedena kada je veronauka vraćena u školski sistem. Da li ima nekih promena na tom polju?

Interpretacije perioda iz bliže ili dalje prošlosti mogu biti  različite. Tako je i  sa događajima posle promene vlasti 2000. godine. Ali mi u SPC, kao i  u drugim Crkvama i verskim zajednicama, u vezi sa veronaukom, i po nizu drugih vitalnih pitanja, kao što je kooperativna odvojenost i saradnja Crkve  i države, afirmacija misije i crkvene prosvete sa najvećim poštovanjem gajimo uspomenu na blaženog spomena Zorana Đinđića, na njegove životne stavove i uverenja u odnosu na Crkvu, veru, u odnosu na lični i narodni identitet. Kao realno prva ličnost  tadašnje  države, on je imao i na ličnom primeru dokazao punu svest da je vraćanje veronauke u škole pokazatelj da je razvijanje duhovne, verske komponente kod mladih, neophodno i za opšti napredak. Tada ustanovljen model, poverenja i saradnje  između crkava i verskih  zajednica međusobno i sa državnom, ideal je za mnoge zemlje sa dugom demokratskom praksom. Da  je političkog sluha  i razumevanja, država  bi trebalo to da afirmiše i ponosi se, a ne da Crkvu, što znači  sopstveni narod, sapliće u ostvarivanju elementarnih prava, zarad namirivanja političkih interesa koji nemaju veze ni sa jednom verom. Mi smo, zajedno sa svom našom braćom iz drugih Crkava i verskih zajednicca pristupili rešavanju pitanja Verske nastave s punim poverenjem, sa spremnošću na pronalaženje za sve prihvatljivog rešenja. Ali, najblaže rečeno neprijatno iznenađenje, tačnije skandalozan postupak, posle ponovnog formiranja i održane prve sednice Vladine Komisije za versku nastavu,  pokazuje da smo bili lakoverni  i da ne postoji dobra volja  da se to pitanje reši. To je  vitalno pitanje naroda i mi ne možemo odustati.

Kako ocenjujete odnose sa Makedonskom Pravoslavnom Crkvom. Prošlo je već godinu i po dana otkako je dobila autokefalnost od Srpske Pravoslavne Crkve?

Odnosi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom su, kako je to nedavno tačno rečeno, ne dobri, nego bratski. Autokefalnost MPC, tražena i dobijena na kanonski i predanjski način, u dijalogu bratske ljubavi lišenom političkih pritisaka i skrivenih utilitarnih ciljeva sa bilo koje strane, nikada ne treba da plaši nego da raduje svakog od nas. Za to postoji mnoštvo razloga, a ja ću navesti samo neke od njih. Prvi i najvažniji je taj što smo se nakon vaspostavljanja evharistijskog i kanonskog jedinstva koje je prethodilo davanju autokefalije, potom i samim činom davanja takvog statusa, ne udaljili i razdvojili nego na dublji sadržajni i egzistencijalni način zbližili i ujedinili. Živeći i opšteći u punoći crkvenog iskustva i zajedništva, kao članovi Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, sa radošću i nadom gledamo kako se uzajamni odnosi MPC i SPC  razvijaju i rađaju svoje prve plodove. Naši klirici bogosluže zajedno, naše prosvetne institucije razvijaju aktivnu saradnju, stvaraju se i produbljuju lična prijateljstva, objedinjuju snage na planu aktivnije i delotvornije misije u savremenom svetu i trusnom području Balkana na kome zajedno živimo. Jasno je da sve ovo ne prolazi bez zlonamernih kritika, različitih pokušaja da se situacija iskomplikuje, a odnosi otežaju. Nikada ne smemo smetnuti sa uma da bi nesporazumi i sukobi između Srba i Makedonaca odgovarali mnogima. A dobri odnosi i saradnja odgovaraju makedonskom i srpskom narodu. Zato je na svima nama da ih sa pažnjom i brigom još više i uspešnije razvijamo u budućnosti.

Još da dodam lični  utisak. Koliko god da sam u poslednje  vreme bio u Makedoniji, primljen sam tako da se osetim da nisam gost. Siguran sam da se tako osećaju Arhiepiskop Stefan, njegovi episkopi, ali i sva naša braća Makedonci koji dolaze u Srbiju. Bliže nemamo. Negujmo prijateljske i bratske odnose sa svima, pogotovo sa onima koji su nam po svemu najbliži, ne kvarimo ih.

Kako ocenjujete odnose među pravoslavnim crkvama koji su još uvek opterećeni podelom između Moskve i Carigrada? Uz to, teritorije više pravoslavnih crkava, danas su, nažalost, u ratnim zonama i trpe teške posledice takve stvarnosti.

Teške, ratne posledice  stvarnosti, zaista trpe područja koja su korenom hrišćanska, pravoslavna. Istina je da strada pravoslavni  narod u Ukrajini, strada u Siriji, u Svetoj Zemlji – Izraelu i Palestini, mali  vetar može ratnu varnicu da prenese u Liban, ako ne i mnogo  dalje. Ginu Hrišćani, Jevreji, muslimani. Stradaju nevini ljudi, žene, deca. Gradovi i sela postaju  prah i  pepeo.  Hristos  Gospod je stopama svojim osveštao to tlo. Apostol Andrej je blagoslovio zemlju na kojoj će iznići slavni grad Kijev.  Ali ne može se  dovoditi u čvrstu vezu  pogubna podela između Carigradske i Moskovske patrijaršije sa ratnim stradanjima, što manje pažljiv čitalac može zaključiti iz Vašeg pitanja.  Na Bliskom istoku stradaju Jevreji, Palestinici – muslimani i hrišćani, ali to je prvenstveno borba za teritorije, kakvih je oduvek bilo u istoriji sveta, a ne verski rat. Nisu se palestinski hrišćani i muslimani zaverili protiv Jevreja kao verske zajednice, nego  se bore za vazduh  i sunčev zrak. Isto  tako gledaju i Jevreji. Slično je i u Ukrajini, drevnoj  Kievskaя Rusь. Mada je hronološki crkveni raskol, dve patrijaršije neposredno  prethodio  prvim plotunima, svima je jasno da je rat tempiran godinama ranije, i da bi do njega došlo zbog interesa onih koji ne mare  ni za Ukrajince, ni za Ruse, a kamo li za crkveni poredak i jurisdikcije.

Sve to jeste razlog da Pravoslavne Crkve, pravoslavni narodi danas žive u svetu u kome se prepliću zabrinutost i nada. Sa druge strane, što nije u tolikoj meri očigledno, sve vreme postoje bogoslovska i molitvena, zašto ne reći i crkveno diplomatska, nastojanja da se što pre i koliko je moguće prevaziđe rascep i rane zaleče. Svi mi pravoslavni hrišćani, od poglavara Crkava do svakog vernika, sa bolom u srcu gledamo na ono što se na, do juče uređenim, kanonskim teritorijama danas dešava.

Razaranje jedinstva Crkve na bilo kom nivou, od najblažeg do najdubljeg, ima nesagledive posledice po njen život i njenu misiju u svetu. Sukobi do kojih je došlo bili bi, siguran sam, lakše i brže prevaziđeni da je reč samo o neslaganju između pojedinih Crkava. Pošto je situacija mnogo složenija, a veliki su interesi onih koji podgrevaju same sukobe, a i u ovoj ili onoj meri su i doveli do njih, bojim se da će biti potrebna ozbiljnija pregnuća i velika pomoć Božija da se oni razreše. Jedno je, bez svake sumnje, sigurno. Do toga neće doći ukoliko željeno jedinstvo i prevazilaženje uzroka i posledica sukoba svi zajedno ne izmolimo od Boga. Na takav molitveni odnos prema ovoj i svakoj drugoj krizi u svetu pozivam sve.

Izvesno je da nas čeka još teža godina i još više izazova, na koje već utiču postojeći ratni sukobi, a postoji opasnost da se oni i prošire. Kakvu poruku šalje Srpska Pravoslavna Crkva našem pravoslavnom narodu i svim našim građanima, kao i svetu, na Pravoslavni Božić?

Da bismo mogli da gradimo mir sa susedima, moramo da očuvamo mir u našem narodu. Kao da mogima smeta to što smo se u nedavnim, ionako nesrećnim ratovima, sačuvali od bratoubilaštva, kakvo je bilo u Drugom svetskom ratu i prvim potonjim decenijama. Stoga pozivam sve, prvo na molitvu Bogu da nam pomogne da nastavimo da gradimo mir. Naša Crkva će nastaviti da gradi mir, među nama, sa nama najbližim narodima, ali da se molimo i za mir u svetu, svuda gde ljudi stradaju. Molimo se i da Bog pomogne da naša mirotvoračka nastojanja prepoznaju naši susedi, ali i oni u svetu od kojih mnogo toga u vezi sa ratom i mirom zavisi.

U svakom slučaju, odgovornost koju imam pred Bogom obavezuje me da naš narod pozovem da na sva iskušenja i izazove odgovara vodeći se iskustvima zasnovanim na našoj veri, istoriji i kulturi. Srpski narod je vođen duhom Jevanđelja uvek znao da napravi izbor između dobra i zla, pravde i nepravde, Hrista i Antihrista. To je način da pokolenja koja dolaze grade budućnost na sigurnom temelju koji je Sveti Sava postavio pre osam stoleća, i tako davnu prošlost povežu sa godinama i stolećima koja dolaze, i uz sve nedoumice i iskušenja očuvaju kontinuitet istorijskog bića našeg naroda, njegov večni smisao i večno naznačenje.

List „Politika” u januaru proslavlja 120. rođendan. Šta za Vas lično znači „Politika”, najstariji i najuticajniji dnevni list u ovom delu Evrope?

To znači da tokom ove kalendarske godine, proslavljamo dva važna jubileja za srpsku kulturu, za srpsku pisanu, odnosno štampanu reč. Rame uz rame stavljam 530 godina Cetinjskog oktoiha, najstarije srpske štampane knjige i 120. godišnjicu “Politike”, najstarijeg i najuticajnijeg dnevnog lista u ovom delu Evrope. Oba jubileja svedoče o kontinuitetu naše kulture, našoj duhovnoj samostalnosti, savremenosti, spremnosti da usvajamo i primenjujemo nova znanja. Stoga sam uveren da i danas, kao i pre 530 ili pre 120 godina, treba bez kompleksa i preteranog dvoumljenja da prihvatamo i koristimo savremena dostignuća, a pri tom koliko je god to moguće, sačuvamo postojanje vrednosti prethodnih epoha.

U to ime, u ime današnjeg i u ime budućih pokolenja koja će kao cetinjski štampar, jeromonah Makarije Hilandarac i kao osnivač Politike, Vladislav Ribnikar koristeći nova saznanja i mogućnosti doprinositi napretku našeg naroda, svima čestitam radosni praznik dolaska Bogomladenca Hrista u svet, koji je sa nama i uvek će biti sa nama.

Mir Božji – Hristos se rodi! Zaista se Hristos rodi!

(Prenosimo sa sajta Srpske Pravoslavne Crkve. Intervju je izvorno objavljen u dnevniku Politika).