Svanulo je hladno londonsko jutro. Izašla sam u dvorište i pod nogama mi škripi zaleđena, zelena, engleska trava. Neobičan osjećaj. Kontrast prirode.

Takvo zelenilo i zaleđenost mogući su samo u kišnoj Engleskoj koja tek ponekad pokaže zimsko lice.

Padala je kiša danima i ozelenila prirodu, a onda odjednom došle su hladnoće i smrzle zelenilo prirode.

Sunce dolazi sa Istoka i obasjava ledene kapi. Eto, i ovdje priroda na neki samo sebi svojstven način objavljuje ljudima da od tamo sa Istoka dolazi nam On, Bog Otac.

Meni najdraži i najljepši praznik koji kroz vodu praznuje čitavu prirodu. Vasionu. Raduju se Nebo i Zemlja. Proslavili smo Božić sa ognjem Badnjaka i slame pod stolovima naših domova. Na raznim meridijanima.

Utoplili Njega, Boga. Oveselili duše naše.

Sad, kroz vodu krštenja, On dolazi nama da nam još jednom kaže, tu sam sa Vama, u sve dane života, a život često nosi patnje i tuge. Boli.

Što bismo mi, Njegova djeca bez Njega i radosti u svakoj kapi vode koja leprša, leprša po vazduhu i pada na naša obremenjena lica. Briše tuge i  brige te donosi radost sa visina jer, eto, Bog nam se javi!